Naš IT spontano, organski raste na talasu globalnog tehnološkog napretka i naše toliko pominjane snalažljivosti. Za četvrt veka izgradili smo najperspektivniji deo privrede, koji je počeo sa jednostavnom kompjuterizacijom, a stigao do razvoja nekih futurističkih rešenja. Na nama je da proces brižljivo nastavimo i krenemo u susret novim izazovima…

U jeku sezone godišnjih odmora, početkom avgusta, u moru uobičajenih vesti i tekstova iz sumorne svakodnevice (nažalost) većeg dela sunarodnika, u moru estradnih i „rijaliti“ naslova i naizmeničnih kritika i hvalospeva aktuelnoj vlasti, pojavljuje se vest – tekst osrednje dužine koji me navodi na razmišljanje kraj prelepog mora. Ponovo dobra vest iz IT sektora naše ekonomije, slično vestima iz tenisa koje su, više ili manje, uvek pozitivne na novinskim stranicama prepunim fudbala, sporta kojim se naša javnost bavi naširoko, a vesti i komentari o njemu uglavnom negativni, neretko i sramotni. Izvlačim paralelu: nabrajam koliko grana naše ekonomije preko vlade dobija „veštačko disanje“ od svih nas, baš kao i fudbal, koji finansiramo svi mi, dame i muškarci, voleli da ga pratimo ili ne. Blokade puteva zbog niskih otkupnih cena, iz godine u godinu – razumem muku hiljada vrednih ljudi. Subvencijama se potpomaže opstajanje ili preporod industrije, i na putu sam da razumem neophodnost plaćanja novih radnih mesta, uočavam i pozitivne primere, više iz znatiželjnog posmatranja nego iz katkad malicioznih novina.

Za razliku od mnogih, čitam i brojeve objavljene u štampi i zvaničnim objavama Narodne banke, Privredne komore, statistiku… Njima verujem i na osnovu njih zaključujem za svoje potrebe. Rezultati su i u sportu i u ekonomiji napisani brojevima i ne mogu se bitno osporavati, a kažu da je svim podsticanim granama ekonomije rezultat iz 1989. godine još uvek daleki cilj. IT sektor, na moj ponos, generiše sve pozitivnije vesti, na našu radost i sve krupnije brojeve, probija granice, igra globalnu igru, baš kao i teniseri – bez ikakvog finansijskog ili drugog podsticaja.

Rasprodaja starih vs. stvaranje novih vrednosti

Vratiću se povodu za ovo razmišljanje, objavi da je srpsko-američka kompanija izvorno iz Niša i u vlasništvu našeg sunarodnika prodata za 165 miliona dolara. Bravo! Svaka čast! Iskustvo me je naučilo da štampi sve manje verujem, pa pokušavam da proverim. Svuda isti iznos, nalazim i izjavu uspešnog osnivača kompanije i vest prihvatam kao činjenicu. Vrlo me je ohrabrila i na duži period postala povod za poređenje sa ostalim objavljivanim brojevima.

Prvi iznos koji istog dana vidim u štampi odnosi se na prodaju ili partnerstvo u najvećoj rudarskoj kompaniji, koja se poistovećuje sa dva grada u istočnoj Srbiji, u vezi sa kojom naši državni predstavnici govore o sumi koja je tek dvostruko veća od cene IT kompanije osnovane u Nišu pre šest godina. Vrlo je zanimljivo poređenje sa iznosima objavljivanim prilikom prodaje banaka, od davnašnje prodaje Delta banke do prodaje manjih, ali dobro znanih banaka prošle i pretprošle godine. Izaziva me da još jednom kažem: „Bravo, Nišlije!“

Nedavno se pisalo o „okruglom“ iznosu ispod kojeg nismo hteli da prodamo Telekom: hipotetički, da je Telekom prodat za 1,5 milijardu evra (sa svojom podzemnom mrežom, linkovima, vrednom telekomunikacionom opremom, milionskom bazom kupaca i hiljadama stručnjaka), suma ne bi bila ni 10 puta veća od cene softverske kompanije osnovane 2012. godine. I tako redom: cene po kojima su prodavani moderni, prepuni tržni centri, trgovinski lanci, retko uspešne fabrike… Još je zanimljiviji odgovor na pitanje: šta je u stvari predmet prodaje? Za razliku od banaka, trgovina i nekih proizvodnih kompanija, koje su prodavale udeo u tržištu, svoju infrastrukturu, prirodne resurse i eventualno robnu marku, brzorastuća američko-srpska IT kompanija prodala je uspešno realizovanu ideju (zahvaljujući znanju) i svoj šestogodišnji rad. Zaista su stvorili novu vrednost!

Razvojni potencijal IT industrije

Ova lepa priča još jednom je potvrdila konstataciju da je IT industrija najdinamičniji i sektor koji se u Srbiji najbrže razvija u poslednjih deset godina. Oseća se i evidentira direktan doprinos našem dohotku. Indirektni doprinos razvoju ostalih sektora verovatno je još važniji i perspektivniji, ali teško ga je izmeriti i samo ponekad ga se setimo. Razvijena IT infrastruktura i softverska rešenja ubrzano povećavaju produktivnost svih sektora u našoj privredi i poljoprivredi, a paralelno raste i potencijal za inovacije svih vrsta, koje su zaista imperativ sledeće faze razvoja ekonomije.

Krajem avgusta dnevna štampa (verujem joj delimično) objavila je da u IT sektoru Srbije radi čak 45.000 građana, te da nas 45.000 generišemo 10% BDP-a, uz rast izvoza od 23%. Voleo bih da je procena od 10% BDP-a tačna, ali sačekaću podatke neke od relevantnih institucija. Nadam se da je moguće održati rast sledećih godina. Pitam se, hoćemo li postati prepoznatljivi u svetu baš po novim informacionim tehnologijama? U stvari, dugo priželjkujem da IT sektor bude najvažniji deo privrede. Prošlo je već desetak godina otkad me je jedan uljudni i stariji poslovni partner, tokom svoje prve posete Beogradu, pitao jednostavno: „Šta je core business u Srbiji?“ U nedostatku pravog odgovora, dosetio sam se da kažem: „Nisam siguran, ali softverska industrija napreduje krupnim koracima.“

U jednoj ozbiljnoj analizi nailazim na podatak da je za prvih pet godina ove decenije broj zaposlenih u softverskoj industriji udvostručen. U ukupnom broju od 2,5 miliona zaposlenih nešto više od 20.000 „softveraša“ deluje skromno, ali gledano kroz rezultate i doprinos dohotku situacija je inverzna. Softverska industrija, kao deo IT sektora, od 2010. do 2015. udvostručila je prihode i dostigla 650 miliona evra, a stići će i do milijarde. Logično se pitam, koliko je resursa i ljudi potrebno za generisanje ovakvog dohotka u ostalim sektorima? Ne zaboravljam da je u „proizvodnji“ softvera udeo uvoznih „komponenata“ minimalan, odnosno zanemarujuć, dok s druge strane najveći izvoznik iz Srbije uvozi oko 90% delova koje sklapa. Takođe, pretpostavljam da se u Srbiji danas softverom bavi znatno više ljudi nego 20.000, sabranih 2015. godine. Pored uvećanja broja malih i srednjih kompanija i broja zaposlenih u njima, značajan broj stručnjaka uključen je u razvoj i održavanje softvera u širokom spektru ostalih delatnosti, gde se IT divno prepliće sa biologijom, lingvistikom, tehnologijom, medicinom, naročito agrotehnikom…

Naša vidljivost u javnosti i dalje nije srazmerna uspesima, ali menja se iz godine u godinu. Primećeni smo. U nas se polažu nade, sa nama se planira. Pitanje je da li nam je publicitet i potreban? Simpatično mi je da čujem: „Ćute i dobro rade svoj posao.“

Outsourcing i razvojni centri

Desetine hiljada inženjera, programera, dizajnera i dalje su raspoređene uglavnom u malim i srednjim kompanijama, ali su razvijene i prave velike firme sa preko hiljadu zaposlenih. Sektor sazreva ubrzanim tempom. Nesumnjivo je da outsourcing izrazito prednjači po obimu poslovanja. Na najbolji način iskoristili smo svoju geografsku poziciju, stručnost, znanje stranih jezika, komunikativne sposobnosti, kulturološku bliskost sa zapadnim (čitaj: razvijenim i bogatim) svetom.

Iako outsourcing obično asocira na iznajmljivanje radne snage ili na kontakt centre u Indiji, svedoci smo outsourcing-a na višem nivou, koji je razvijenim kompanijama preuzeo kompletne procese ili ih za njih gradi, razrađuje i na kraju isporučuje. U našem outsourcing-u „kriju se“ fantastični razvojni centri za najveće svetske brendove, centri za podršku platformama na koje smo odavno navikli u poslovanju. Povremeno me iskreno obraduju natpisi slični nedavnom iz koga saznajem da se u Novom Sadu razvija budući autopilot za Audi A8, a prethodno sam pročitao i da je za korisnika iz Australije razvijan softver za prepoznavanje tipova kupaca ispred izloga. Nova, naprednija faza razvoja svakako je razvoj sopstvenih proizvoda za otvoreno tržište, ali i za domaće potrebe, koje u vreme digitalizacije takođe nezaustavljivo rastu.

Pogled u budućnost…

Iako je izvoz softvera postao važan u bilansima države i reflektuje se i na promet u maloprodaji, na tržištu automobila, ugostiteljstvu i na pijacama Beograda, Novog Sada i Niša, statistika kaže da je vrednost uvezenog softvera još uvek veća od izvoza. Razumljivo, ozbiljan novac za plaćanje licenci troši i razvijeni svet, i Rusija, i Nemačka, i… Teško razumem da pored inovativnog, kvalitetom dokazanog i globalno uspešnog softverskog sektora, mi i dalje uvozimo i implementiramo rešenja za velike projekte koja ćemo koristiti godinama i od kojih će životno najvažniji sistemi postati zavisni (zdravstvo, obrazovanje…). Da čuđenje bude i veće, softver ne stiže iz najrazvijenijih zemalja sveta, već iz država okruženja. Pitam se, da li bi naručioci mogli da zauzmu malo hrabriji stav, sa više poverenja prema dokazanom domaćem sektoru, i da umesto eliminatornih referenci objave konkurse koji bi podstakli razvoj softvera i za domaće tržište? Verujem da bi korisni efekti bili višestruki. Verovatno bismo dobili inventivnija i bolje prilagođena rešenja, povoljniju i kvalitetniju podršku, a na kraju – to bi nam stvorilo reference i za nastup na inostranom tržištu.

Bez ikakve sumnje, rast našeg sektora i njegov udeo u BDP-u je impresivan, po prvi put uporediv sa ostalim sektorima. I logično, svi se pitamo ima li razvoju limita, a ukoliko ga ima, koji faktori na njega utiču i mogu li se na vreme otkloniti? Demografija nam ne ide u prilog.

U činjenično stanje i objavljene podatke niko ne sumnja – vidimo i golim okom, osećamo svakodnevno. Sa više stručnjaka napravili bi više, globalno tržište stabilno raste i predviđanja su baš kako bismo poželeli. Iz ukupnog broja današnjih studenata i učenika (koji, nažalost, opada) možemo stvoriti više IT stručnjaka. To jeste prvenstveno odgovornost vlade/države, da pospeši i osigura dalji razvoj najdinamičnijeg sektora i da unapredi svoje bilanse, da napravi najlakše korake ka modernizaciji. Pratio sam izveštaje sa prijemnih ispita na relevantnim fakultetima i školama – interesovanje novih generacija postoji, i to je najvažnije. Verujem da će broj mesta na fakultetima biti uvećavan i da će se voditi računa da kvantitet ne ugrozi kvalitet (proizvođači vina ovu lekciju najbolje znaju).

Uočavam i priličan prostor za unapređenje. Ne uspevam da pronađem ili se setim ikakve vesti o aktivnosti na rešavanju sistemskih, objektivnih problema koji razvoj sektora guše, a traju dugo i nagomilavaju se. Iako uvođenje nastave informatike od najranijeg uzrasta lepo zvuči, a verovatno je povećan i fond časova, nasuprot tome imamo situaciju da deca izjavljuju kako se predmet tretira neozbiljno, da se informatička oprema nabavlja kampanjski, da nema ni ideje kako će ministarstvo ubuduće pronalaziti kvalifikovane profesore informatike, imajući u vidu tržište rada na kom i sistem integratori sa neuporedivo većim budžetima dugo ne uspevaju da zadovolje apetite kandidata. Sa istim problemom suočavaju se i dalje će se suočavati i sve ostale budžetske institucije, od najnižeg do najvišeg nivoa. Uzročno-posledična veza je jasna: bez ljudi instalirana oprema neće moći da podrži proces digitalizacije, koji nam treba i koji s pravom očekujemo.

Da li se razmišlja o opet hrabrijem pristupu – outsourcing-u procesa i IT funkcije? Znam da se razmišlja, da ima i primera, ali rešenja bez sistematičnijeg pristupa i dubljeg razumevanja problema neće biti. Do tada nastavljamo da radimo kurirski posao između javnih službi i servisa građana tokom radnog vremena, a popodne slušamo i sami pričamo o digitalizaciji.

Kad prosveta „proizvede“ novu generaciju stručnjaka, počinje borba za njihovo zadržavanje u domovini. Iako se fenomenu outsourcing-a spočitava da stvara „prikriveni odliv mozgova“, logično se postavlja pitanje: zar odlazak ne bi bio i masovniji kada ne bi postojala radna mesta koja je outsourcing stvorio i stvara? Skupo plaćamo visokotehnološka rešenja, a izvozimo visokoobrazovane profesionalce, čije je školovanje skupo plaćeno – u najmanju ruku neželjena situacija. Tačno je da se i razvijenija društva suočavaju sa odlaskom stručnjaka, no oni imaju i doseljavanje, dobijaju gotove inženjere od nas i nama sličnih.

Naš IT spontano, organski raste na talasu globalnog tehnološkog napretka i naše toliko pominjane snalažljivosti. Za četvrt veka izgradili smo najperspektivniji deo privrede, koji je počeo sa jednostavnom kompjuterizacijom – zamenom pisaćih mašina u otežanim uslovima devedesetih i stigao do razvoja futurističkih rešenja, poput pomenutog autopilota. Stvara se ozbiljna ekspertiza, kumulira se znanje. Na nama je da proces brižljivo nastavimo, izazovima idemo u susret, ponosno razvijamo, branimo i poštujemo svoju struku (baš kao lekari ili advokati, npr.).

Radosno čekam novu dobru i još veću vest iz IT biznisa.

Zoran Došlić