Izvori donatorskih sredstava za finansiranje projekata u Srbiji za većinu su i dalje velika nepoznanica, a činjenica je i da je nedovoljan broj onih koji se ovom problematikom bave. Zato smo odlučili da vam bliže predstavimo ovu temu, o kojoj smo razgovarali sa Draganom Jeremićem, koji iza sebe ima veliki broj uspešnih projekata iz ove oblasti.
Aktivnih fondova za razvoj za područje Balkana, samim tim i Srbije, ima mnogo. Ono po čemu se oni međusobno razlikuju jesu ciljevi njihovog postojanja. Svaki fond ima svoj cilj koji želi da ostvari, tako da privredni subjekat u zavisnosti od namene i usklađenosti sa tim ciljevima ostvaruje pravo da aplicira za sredstva iz konkretnog fonda. Tako je Japan, na primer, u proteklom periodu uložio značajna sredstva u ovu regiju, koja su uglavnom namenjena unapređenju zdravstva, sanitetskih usluga, javnog prevoza i generalnom poboljšanju uslova života stanovništva. Kraljevina Švedska ima svoje fondove, koji su uglavnom okrenuti štednji energije, dok su fondovi Kraljevine Danske uglavnom usmereni prema zaštiti manjina i manjinskih prava i razvoju lokalnih samouprava. Posle EU, Kraljevina Norveška je najveći investitor – i u Srbiji i u drugim zemljama regiona.
Karakteristično za ove fondove jeste to što su oni fokusirani na određene ciljeve, a i fleksibilniji su po pitanju formalnosti i zahtevane dokumentacije, tako da projekti finansirani iz ovih fondova brže prelaze u fazu realizacije. Takođe, treba znati da oblast interesovanja ovih fondova nije uska i strogo specijalizovana, već je spektar projekata koji se finansiraju relativno širok. Ipak, za složenije projekte s većim budžetom potrebno je obratiti se Svetskoj banci ili Evropskoj uniji.
Evropska unija ima više aktivnih fondova na području Srbije. Pored IPA fondova (Fondovi pretpristupne pomoći), postoji i Tempus program, koji se bavi finansiranjem projekata koji pomažu reformu i modernizaciju visokog obrazovanja, kao i program Horizon 2020 za finansiranje projekata iz oblasti nauke i tehnološkog razvoja.
Kako je glavni korisnik sredstava iz prethodno pomenutih fondova država, ona su uglavnom nepovratna. Pravo da apliciraju za ova sredstva imaju sve državne i javne institucije koje imaju jasnu ideju o tome kako da poboljšaju poslovanje, a sve u cilju povećanja državnih kapaciteta i generalnog privrednog napretka Srbije. Zaposleni u javnom sektoru i državnim institucijama upravo su ti koji bi trebalo da uoče trenutno stanje sistema u kome rade, ali i stanje u okolini, i na taj način dođu do apstrakta projektnog zadatka, koji predstavlja prvi korak u procesu apliciranja za donatorska sredstva.
Ono što ne bi smelo da ostane nepomenuto jesu sredstva i mogućnosti koji se pružaju malim i srednjim preduzećima. Postoji čitav set fondova koji se bave jačanjem malih i srednjih preduzeća i finasiranjem startapova, i to kroz izuzetno povoljne kredite s dugačkim grejs‑periodom i niskim kamatnim stopama, povoljnijim od komercijalnih kredita. Dakle, ukoliko postoje dobro definisan projektni zadatak i projekat koji iz njega proizilazi, finansijska sredstva za realizaciju mogu se dobiti pod izuzetno povoljnim uslovima.
Pre nego što se osvrnemo na sam proces apliciranja za donatorska sredstva, trebalo bi upoznati se bolje sa IPA fondovima.
Šta su IPA fondovi?
IPA (Instrument for Pre‑Accession Assistance) predstavlja instrument za pretpristupnu pomoć, usvojen od strane Evropske unije u cilju pružanja finansijske podrške zemljama jugoistočne Evrope u njihovom postepenom približavanju evropskoj politici i standardima.
IPA ima dva kraka: jedan je jačanje kapaciteta institucija i pravo apliciranja ostvaruju uglavnom državne institucije; drugi krak IPA vezan je za jačanje pogranične saradnje i za sredstva apliciraju uglavnom MUP i Carina. Dobijanjem statusa kandidata za članstvo u EU u Srbiji se otvaraju novi fondovi – fondovi prekogranične saradnje, te tako svaka lokalna samouprava ostvaruje pravo da konkuriše za sredstva ukoliko ima ideju koja može doprineti jačanju prekogranične saradnje sa lokalnim samoupravama susednih zemalja.
IPA fondovi su, dakle, investicioni fondovi Evropske unije iz kojih se finansiraju projekti čiji je cilj povećanje državnih kapaciteta i približavanje evropskim standardima.
Proces apliciranja za IPA fondove
Da bi se uopšte apliciralo za finansijska sredstva iz IPA fondova, projekat mora da ima jasno i precizno definisan cilj, koji treba da bude u potpunosti orijentisan jačanju kapaciteta države, odnosno da bude u skladu sa ciljevima fonda. Dakle, investitor i korisnik investicionih sredstava u osnovi moraju imati isti cilj.
Procedura apliciranja započinje predlogom projekata koje država prikuplja da bi, nakon ulaska u pregovore sa IPA za narednu godinu, imala spremne projekte, rangirane po prioritetima. Na samom početku pravi se apstrakt projektnog zadatka, nakon čijeg usvajanja se on proširuje na predlog projekta. Ukoliko se zaključi da je projekat u skladu sa evropskim normama i procedurama, Evropska delegacija ga „preuzima“ i objavljuje u svom planu.
Ovaj proces nije komplikovan, ali jeste izuzetno detaljan. Postoji forma koja mora da se ispoštuje, a dokumentacija mora da sadrži sve neophodne elemente. Pisanje jednog ovakvog projekta nje lako i to mora da radi neko ko ima dovoljno iskustva u ovoj oblasti. Nedostatak kadrova koji su u mogućnosti da napišu projekat usklađen sa svim što EU traži jeste upravo jedan od glavnih razloga za nepotpunu iskorišćenost ovih fondova.
Pored nedovoljnosti stručnog kadra, problemi s kojima se Srbija susreće kada je reč o projektima za poboljšanje državnih kapaciteta jesu različit metodološki pristup i nekonsolidovan pristup projektovanju rešenja. Posledica toga jeste veliki broj projekata koji su uspešni sami za sebe, ali zajedno ne ostvaruju željene efekte. Pojasnimo to na primeru medicinskih institucija: svaka medicinska institucija je za sebe, često vrlo uspešno, obezbedila sistem za obradu i elektronsku razmenu podataka. Međutim, kako pri planiranju nije sagledana šira slika, danas imamo slučaj da medicinske institucije međusobno ne mogu da razmenjuju medicinsku dokumentaciju.
Upravo to je ono što Srbiji nedostaje – metodološki pristup upravljanju projektima, koji će nakon realizacije moći međusobno da komuniciraju i da zajedno doprinose povećanju državnih kapaciteta. Jedan takav metodološki pristup omogućio bi da svaki novi projekat bude kao lego‑kockica, koja će se savršeno uklopiti sa ostalim kockicama.
Međutim, nije dovoljno samo napisati dobar projekat. Upravljanje njime je takođe veoma značajno i utiče na konačnu uspešnost. Sredstva za finansiranje projekta odobravaju se na godišnjem nivou, a prema predatoj dokumentaciji i u skladu s planiranim aktivnostima za tu godinu. Da bi u potpunosti bila iskorišćena, tim sredstvima, kao i projektom, mora se upravljati isključivo prema planu. To znači da ukoliko se, na primer, odobrena sredstva ne iskoriste u tekućoj godini, ona su uglavnom izgubljena i ne uvećavaju budžet za sledeću godinu.
Kao što smo rekli, projekat ne može da piše bilo ko. Ali ukoliko ga napiše tim iskusnih ljudi, koji poseduju znanje iz te oblasti, projekat ima sve predispozicije da se njime dobro i upravlja, a na kraju i ostvari planirani projektni zadatak.
Donatorska sredstva za IT projekte
Iako ni za jedan od ovih fondova nije naglašeno da ima za cilj finansiranje IT projekata, to ne znači da za ulaganje u informacione tehnologije nema prostora. Naprotiv, ono što bi trebalo da naučimo iz uspešno realizovanih projekata jeste to da projekte vezane za informacione tehnologije ne treba posmatrati izolovano, same za sebe, i da kupovina hardvera i licenci bez prethodno jasno definisanog cilja predstavlja uludo utrošen novac. Informacione tehnologije su sredstvo pomoću koga se uspešno dolazi do postavljenog cilja. Kao takve, informacione tehnologije u skoro svim projektima imaju svoje mesto.
S obzirom na činjenicu da je uspešno poslovanje nezamislivo bez kvalitetne IT podrške, sa sigurnošću možemo da ustvrdimo da je isto tako i kada je država u pitanju. Cilj fondova o kojima govorimo jeste povećanje i maksimalno iskorišćenje svih kapaciteta države, a kvalitetno izrađeni IT projekti mogu umnogome da doprinesu tome.
Ono što se iz svega rečenog može zaključiti jeste da je u Srbiji aktivan veliki broj fondova, ali da oni, zbog nedovoljnog znanja, nisu iskorišćeni u potpunosti. Metodološki pristup i sagledavanje šire slike obezbedili bi konsolidaciju projekata, koja bi zasigurno povećala državne kapacitete. Ono što je sigurno, neophodno je edukovati kadrove koji će biti u stanju da isprate ceo životni ciklus jednog projekta, od ideje, preko pisanja projekta, upravljanja njime, sve do okončanja realizacije. Jedino na taj način bićemo u mogućnosti da iskoristimo sve ono što nam se pruža, umesto da uludo trošimo velike količine novca na projekte koji ne ostvaruju apsolutno nikakve pozitivne efekte.
Od dokumentacije do tendera
Posmatrajući faze životnog ciklusa projekata u Srbiji, dolazimo do zaključka zašto se svakodnevno srećemo sa projektima koji ne ostvaruju svoje ciljeve. Najčešća je situacija da se nakon uočavanja problema, bez detaljne analize, odmah raspisuje tender. Tek nakon njegove realizacije dolazi se do zaključka da je stvari ipak trebalo uraditi drugačije. Sama faza pripreme projekta traje izuzetno kratko, a najveća greška je što se između tendera i projekta u Srbiji stavlja znak jednakosti, umesto da se tender raspiše tek na osnovu projektne dokumentacije.
Evropska unija i Svetska banka iza sebe imaju mnogo uspešnih projekata. Ono što bi trebalo da učinimo jeste da naučimo šta sve treba da sadrži jedan projekat i da to primenimo u praksi. Da bi projekat bio uspešan, treba krenuti od srži, a to je cilj projekta. Dakle, tender se raspisuje isključivo na osnovu precizno definisanog cilja, kome prethode, ukoliko je to neophodno, studija izvodljivosti i izrada projektne dokumentacije. Tek nakon svega toga kreće se u realizaciju.
0 %s Comments