Već smo više puta isticali da je cloud computing (pružanje IT usluga u računarskom oblaku) pre svega ekonomski, pa tek onda tehnološki koncept. U ovom broju pokušaćemo da analiziramo elemente koji omogućavaju objektivnu procenu i poređenje troškova za IT u sopstvenoj infrastrukturi i u oblaku, tzv. TCO (Total Cost of Ownership).

IT usluge su vrlo složene i vremenom postaju sve sofisticiranije. Ako pogledamo koje sve IT servise jedno preduzeće danas mora da poseduje, bez obzira na svoju primarnu delatnost/industriju, videćemo da je njihov spisak neuporedivo duži nego pre svega desetak godina, o ranijim periodima da i ne govorimo. Ta rastuća kompleksnost posledica je složenosti savremenog poslovanja i okruženja u kome preduzeće posluje i ima odlučujući uticaj na cenu IT infrastrukture i usluga (bez obzira na način na koji se isporučuju). U svakom slučaju, IT troškovi pokazuju tendenciju uvećavanja po stopi iznad linearne, dok budžeti već duže vreme (bar od početka poslednje finansijske krize, 2008. godine) ostaju ograničeni. O ljudskim resursima u IT‑ju da i ne govorimo – jača pritisak da se resursi ne povećavaju, a u mnogim slučajevima se čak i značajno smanjuju. Ima li izlaza iz ovog začaranog kruga? Šta IT menadžment može da učini da bi obezbedio funkcionalnu podršku poslovanju sa ovako ograničenim ljudskim i finansijskim resursima?

Odgovor nude cloud computing infrastruktura i usluge: podeliti troškove sa drugima, umanjiti kompleksnost tako što će menadžment usluga i integracija biti preneti na drugoga (na isporučioca usluga u oblaku), preneti rizik na isporučioca i obezbediti podelu rizika. Dakle, fokusirati svoje ograničene resurse na podršku ključnim (core) poslovnim procesima, a sve ostale funkcije preneti na isporučioce usluga u privatnom ili hibridnom oblaku. Naravno: ključne odluke vezane za razvoj, upravljanje, bezbednost i ekonomiju zadržati za sebe.

Limiti IT budžeta

Na početku, valja napomenuti i sledeće: danas se smatra uobičajenim da IT budžet preduzeća bude na nivou oko 1% od ukupnog prihoda koji preduzeće ostvari za godinu dana. Od toga 70‑80% čine operativni troškovi (OPEX), dok troškovi razvoja, tj. investicija (CAPEX) čine ostatak budžeta (20‑30%). Za preduzeće srednje veličine koje posluje u Srbiji, ima oko 200 zaposlenih i prihod od 10 miliona evra, godišnji IT budžet bi iznosio oko 100.000 evra, od toga 70.000 za tekuće troškove i oko 30.000 za investicije. Slično je i sa zaposlenima: oni čine oko 1% ukupnog broja, dakle 2‑3 zaposlena u IT‑ju. Finansijski resursi možda i ne izgledaju kao nedovoljni (samo na prvi pogled!), ali su ljudski, očigledno, vrlo limitirani – posebno ako se preduzeće bavi proizvodnjom i radi u režimu 24×7. Uzgred budi rečeno: publikovanjem svojih servisa na internetu (kao što je web prodavnica) preduzeće gotovo neosetno ulazi u ovaj režim rada, bar kada je IT u pitanju.

Na šta se troši IT budžet? Da li on omogućava izgradnju funkcionalne infrastrukture i korišćenje neophodnih modernih aplikacija? Šta je sa bezbednošću i kontinuitetom poslovanja preduzeća? Može li se i kako izvršiti relokacija dodeljenih sredstava i poboljšati osnovne funkcije? Da li je to stanje održivo na duži rok? U šta se sredstva investiraju (CAPEX) i kakve se funkcionalnosti očekuju od tih ulaganja?

Ulaganje u aplikacije

Najveći deo investicija (oko 60%, a u periodima intenzivnih ulaganja u nova rešenja i preko 90%) odlazi upravo na aplikacije: najpre ERP, a potom i ostale, kao što su CRM, analitička rešenja (BI), upravljanje digitalnim sadržajem (ECM), čitav niz specijalizovanih rešenja, kao npr. POS, zatim integracija aplikacija u jedinstven automatizovan sistem, alati krajnjih korisnika, web rešenja (javno publikovani servisi) itd. Ulaganja u aplikacije odnose se na licence proizvođača aplikacija, ali i na troškove uvođenja, tj. konsalting. (Konsalting je, inače, vrlo „rastegljiva“ kategorija: troškovi mogu biti i nekoliko puta veći od vrednosti nabavljenih licenci, a rizik po pravilu snosi investitor!) Licence su, naravno, CAPEX, ali troškove konsaltinga preduzeća različito tretiraju. Ipak, danas i oni najčešće postaju operativni troškovi (OPEX), i to u relativno kratkom periodu, što značajno opterećuju poslovanje preduzeća. Dalje, uz nabavku aplikacija gotovo obavezno idu i troškovi podrške proizvođača softvera, koji čine oko 20% vrednosti nabavne cene godišnje (takođe OPEX). Malo‑pomalo, budžet se sve brže topi.

Može li se napraviti neka ušteda u segmentu aplikacija? Svakako: iznajmljivanjem aplikativnih usluga u oblaku (softver kao servis – SaaS) troškovi licenci se iz CAPEX‑a prevode u OPEX i raspodeljuju na duži period. Isto se može učiniti i sa implementacijom: COMING je prvi ponudio i uspešno realizovao složene projekte, poput MS Dynamics NAV ERP‑a, na bazi mesečnog plaćanja usluga implementacije, takođe raspoređeno na duži vremenski period. Na ovaj način korisnici su postigli da se udarni troškovi na početku uvođenja smanje i – što je po našem mišljenju još važnije – da se rizik implementacije podeli sa isporučiocem. Takođe, sav CAPEX je pretvoren u OPEX.

Infrastrukturne investicije

Iako podjednako važna, IT infrastruktura obično dobija manji deo budžeta i tako zadugo ostaje nedovršena i nepotpuna. Ona obuhvata čitav niz usluga (elektronska pošta, alati za upravljanje i nadzor, alati za bezbednost i dr.), same platforme (serveri, sistemi za skladištenje podataka, mrežna oprema, virtuelna infrastruktura, operativni sistemi, baze podataka, radne stanice, itd.) i prostor u kojem je oprema smeštena (data‑centar). Mnogo je elemenata, a malo novca za izgradnju, održavanje i administriranje. Pri tom, menadžment (investitor) od infrastrukture očekuje da bude visokoraspoloživa („Kako može da ne radi?!“, „Gubitak podataka – šta je to?“), bezbedna, produktivna (garantovane performanse), da obezbeđuje rad i tokom vršnih opterećenja i da bude praktično neuništiva (otporna na katastrofalne situacije). Drugim rečima: sveprisutna, nevidljiva i jeftina, 24×7. Za IT je praktično nerešiva enigma kako sve ovo izvesti sa ograničenim resursima i za ograničeno vreme.

Ipak, rešenje za ove probleme danas se već dosta jasno nameće: transformacija sopstvene infrastrukture u privatni oblak, integracijom sa javnom infrastrukturom i uslugama u oblaku (formiranje hibridnog oblaka) i – napokon – potpuna migracija u javni oblak. Kako se time umanjuju troškovi? CAPEX se pretvara u OPEX – troškovi se raspoređuju na duži rok. Ekonomija oblaka je ekonomija obima: veća (slobodno možemo reći: znatno veća) infrastruktura je relativno jeftinija, a troškovi se dele na veliki broj korisnika. Na primer: prostor data‑centra, troškovi za energiju, fizičko obezbeđenje i dr. Sama infrastruktura je, po pravilu, visokoraspoloživa (redundantna), a licence za virtuelnu platformu i operativne sisteme raspodeljene su na sve korisnike; proizvođači ih daju sa značajnim popustima jer su većeg volumena i sl.

Ne treba zanemariti ni činjenicu da je infrastruktura oblaka isporučioca elastična – spremna da podrži vršna opterećenja korisnika, jer je malo verovatno da će svima biti potrebni dodatni resursi u istom trenutku. Dalje, rekli bismo i najvažnije: ljudski resursi za implementaciju, upravljanje infrastrukturom i njeno održavanje po pravilu su specijalizovani, obučeni, iskusni i raspoloživi u dovoljnom broju (imaju „kritičnu masu“), a njihovi troškovi su takođe raspodeljeni na sve korisnike oblaka. COMING je ovaj koncept – transformaciju infrastrukture u infrastrukturu oblaka i izgradnju hibridnog oblaka – dokazao u praksi na velikom broju primera. Kvantifikacija sledi…

Miroslav Kržić